Архитектура цркве

Јошанички храм је невелика једнобродна грађевина коју чине једновремено подигнути наос и припрата, са куполама конструисаним над сваким од ових простора. Средином 19. века јужна фасада и живопис на тој страни цркве тешко су оштећени пробијањем два велика прозорска отвора и једних врата, док су на куполама и у олтару проширени постојећи прозори. Ради „повећања“ простора здања зид између наоса и припрате тада је срушен до висине од 5,65 m, односно до темена западног поткуполног лука, док је на бочним странама сведен на засечене пиластре. Рушењем венаца на зидовима, кубичним постољима и куполама цркве, сводови наоса, унутрашње и спољне припрате дограђене 1890, подведени су под исти двосливни кров, а фасаде су президане.

Након испитивања затеченог стања архитектуре, конзерваторско-рестаураторским радовима 1967–1971. храму је, у основним цртама, враћен стари изглед. На јужној страни зазидани су прозорски отвори и врата, док су спољашња оштећења санирана а нише у унутрашњости реконструисане. На основу остатака првобитних облика спроведена је реконструкција прозора на главној куполи са полукружно засведеним нишама (0,20 х 1,40 m), као и олтарског прозора у плиткој полукружној ниши на источном делу апсиде (85 х 20 cm). Поново су изграђени зид између наоса и припрате и два источна пиластра, док су на висини од 4,25 m постављене нове затеге од храстовог дрвета (под сводовима источног и западног травеја у наосу и под северним и јужним луком у припрати). У храму је изведен и нови под, по угледу на стари, конципиран у модуларном растеру опека (60 х 60 х 8 cm). Оштећени квадери сиге замењени су новим, а на западној фасади конструисан је ужи портал (2,20 х 1,10 m), као и линета у виду лучно засведене плитке нише. Бочне архиволте озидане су мотивом „рибље кости“, чији су остаци установљени током испитивања. Најзад, по ископавању и одстрањивању више слојева наплавина, око цркве укопан је заштитни дренажни систем.

С обзиром на то да након радова на обнови многи делови цркве представљају резултат захвата реконструкције, о првобитним облицима архитектуре Јошанице могуће је говорити само условно. Упркос оштећењима, оригинални просторни облици и основни спољашњи изглед ипак су сачувани. Зидови цркве, дебљине од 0,95 до 1,10 m, изведени су од ломљеног и обличастог камена у кречном малтеру, и уз помоћ дрвених затега. Сводови, кубична постоља, куполе као и полукалота олтарске апсиде грађени су углавном опеком, али и неједнаком применом и комбиновањем опеке, ломљеног и полуобрађеног камена. Фасадна платна формирана су од тесаних, пажљиво фугованих и сложених квадера сиге, а потом су осликана мотивом који подражава технику opus listatum.

Наос Јошанице има основу подужне једнобродне просторије (2,60 х 3,60 m) са полукружном апсидом на истоку. Над апсидом је конструисана правилна полукалота, док су у бочним зидовима олтарског простора формиране мање засебне нише, једна дубока и лучно засведена за проскомидију и друга мања, квадратног пресека, за ђаконикон. На унутрашњим странама бочних зидова наоса конструисана су и два пара пиластара приближно квадратног пресека, који преко прислоњених лукова носе сводове олтарског и западног травеја, као и појас пандантифа. Источни пиластри преко краћих прислоњених лукова на висини од 3 m формирају високе плитке нише проскомидије и ђаконикона. Слично томе, западни пиластри су на висини од око 3,50 m кратким луковима везани за одговарајући зид наоса, формирајући на тај начин високе плитке нише на бочним зидовима западног травеја. На правилно изведеним пандантифима конструисана је купола пречника 2,4 m, образована од плитког кубичног постоља, тамбура (изнутра кружног, споља осмостраног облика) и калоте са теменом на висини од 10,13 m. Прозорски отвори на тамбуру формирани су према странама света, а између њих се налазе слепе двоструко профилисане нише. Једини прозорски отвор ван куполе и олтара конструисан је у осовини јужног зида, између оштећене фреско-представе са попрсјем непознатог светитеља у доњој, и фриза светитељских попрсја у горњој зони. Узани спољашњи отвор ове монофоре првобитно се налазио уз источну страну пиластра најисточније слепе аркаде на јужној фасади цркве. Оваква, једноставно замишљена конструкција наоса, са равним платнима зидова, широким полуобличастим сводовима и уједначеним сферним површима пандантифа, олтарске апсиде и куполе, погодовала је извођењу зидног сликарства.

Припрата у Јошаници правоугаоне је основе, приближне квадрату (2,60 х 3,60 m). Прегледне површине сва четири зида припрате уздижу се до висине од око 4 m, на којој су конструисани прислоњени лукови, на северној и јужној страни веће ширине (70 cm), на западној и источној мање (30 cm). Над овим крстастим системом носача конструисани су пандантифи који носе куполу пречника 1,70 m, са калотом уздигнутом до висине од 8,18 m. Слично као у наосу, у припрати је конструисан још само један отвор ван куполе, у самом врху јужног зида; квадратног пресека изнутра и с очуваном сликаном бордуром на доњем делу, на фасадној страни има уски вертикални прорез. С обзиром на свој облик, димензије и позицију, очито није био намењен пропуштању светлости, већ циркулисању ваздуха.

Иако по димензијама спада у ред скромнијих средњовековних цркава (11 х 5,60 m), храм манастира Јошанице особен је како по свом просторном склопу, тако и по обради фасада. Замисао ктитора и протомајстора да на малој грађевини сажете основе подигну куполе над наосом и припратом остварена је зналачки и са искуством. Целина делује складно, чему доприноси обрада фасада, која је на северној и јужној страни спроведена у виду по три широке слепе аркаде. Спољашњост храма првобитно је била омалтерисана, а потом осликана имитацијом ћелијастог начина зидања примењеном и на појединим репрезентативним црквеним грађевинама Србије с краја 14. и почетка 15. века (ексонартекс Хиландара, Раваница, Лазарица, Велуће, Каленић), на начин који је био познат и у старијој српској градитељској пракси. Судећи по преосталим фрагментима на источној аркади јужне фасаде, спољну фреско-декорацију чинили су хоризонтални низови од по три танке паралелне траке у боји печеног окера, постављени између широких појасева беле боје. Црвеним тракама подражаван је троструки низ опека, а белим површинама редови камених тесаника. Структура водоравних појасева била је допуњена сликаним розетама постављеним у темена слепих аркада.

Једноставна схема једнобродне цркве сажетог уписаног крста била је веома чест градитељски тип како у средњовековној Србији, тако и широм културног простора Византије. Примењиван је на многим сакралним здањима скромније градње и малих димензија (Рамаћа, Доња Шаторња, Кастаљан, Брезовац), али и на оним нешто већим (Копорин) или богатије зиданим (Враћевшница). Будући да је сасвим очувана, као део архитектуре и као живописана целина, купола над припратом у Јошаници јединствена је у корпусу цркава Моравске Србије. Најсличнији пример јесте оштећена и недовољно јасно реконструисана купола над припратом у Каленићу, која би се могла сматрати могућим узором за јошаничко двокуполно решење.

Простор припрате са једном или више купола непосредно се може довести у везу са вишеструком наменом нартекса, која је била саображена чину ктиторске сахране, обавезној пратећој визуелној комеморацији старих и нових ктитора, као и њиховим посмртним поменима. Градитељско решење храма са једнокуполним или двокуполним нартексом историчари архитектуре виде као сразмерно ретку појаву у византијском градитељству. У престоници је најзначајнији узор првом решењу свакако био царски комплекс манастира Пантократора из прве половине 12. века, тачније његова средња црква која је представљала маузолеј династије Комнина посвећен св. Михаилу. За пореклом двокуполног типа разложно би било трагати у правцу који води ка архитектури цркве Светог гроба у Јерусалиму. Престонички примери, које одликује зналачко уравнотежење куполних маса, имали су снажног одјека на периферији византијског света (Месемврија, Асеновград, Бојана, Мистра, Меникејска гора). До Србије је овај градитељски склоп по свој прилици пристигао преко тракијских, бугарских и македонских области, Солуна и Свете горе, Тесалије и Епира, да би му се трајање наставило и касније (Влашка, Метеори). У домаћој средини, најизразитији примери остварени су на споменицима зрелог 14. века, попут Бање Прибојске, Леснова, Псаче, Марковог манастира и ексонартекса хиландарског католикона.

Зидање цркава са припратом као посебним функционалним простором представљало је устаљени програм сакралног градитељства у српским областима крајем 14. и у 15. веку. Такав се закључак може извести погледом на велике владарске задужбине какве су манастири Раваница, Љубостиња и Ресава. С обзиром на тренутно стање истражености и степен очуваности, очито је да је ова пракса примењивана и на многим другим здањима; над најчешће истовремено саграђеним припратама подизана су куполна или спратна постројења, а понекад и звоници са просторијама нарочите намене за параклис или катихумену (Лазарица, Неупара, Велуће, Руденица, Милентија, Сисојевац). Манастирске цркве у Каленићу и Враћевшници, хронолошки и просторно блиске Јошаници, пружају најјаснији увид у идејне основе архитектуре српске Деспотовине из треће и четврте деценије 15. века. Садашња слепа калота над припратом у Каленићу остатак је првобитне куполе чији су пандантифи сасвим очувани, што су потврдили резултати новијих изучавања каленићке архитектуре. Са друге стране, и као потврда раширеног обичаја, купола конструисана над западним улазним тремом у Враћевшници потврђује њену доминантну симболичну вредност у општој замисли структуре храма, те несумњиву мотивацију ктитора и његовог архитекте да остваре оригиналан склоп.

Једноставна спољна обрада Јошанице своје порекло такође дугује вишевековној традицији, јер је рашчлањавање фасада системом слепих аркада представљало древно градитељско решење. Ипак, низ истоветних аркадних лукова, без непосредне конструктивне функције и без стварне везе са унутрашњом просторном структуром, одлика је позне фазе византијског градитељства. Услед опадања строгости архитектонског израза у 14. веку фасаде цркава све више су добијале на декоративности, па се на великом броју примера уочава примена тзв. „аквадукт“ система, тј. континуираног низа слепих аркада једнаке висине. У својој изворној схеми цариградског порекла, овај је мотив током дугог трајања византијске архитектуре стекао различите регионалне особености, које су понављале основну идеју плитких лезена или полустубова спојених слепим луковима, или нарочито обрађених архиволти. Типолошки, овај систем фасадне обраде није био везан за одређену врсту култне архитектуре, па се вешто уклапао у симболику лукова као знакова за станове праведника, а у контексту значења цркве као представе Небеског Јерусалима. Јошаници су у том погледу најсличније непрецизно датоване позне цркве Св. духа у Сталаћу и Витовнице, док су беспрекорно сложене камене фасаде временски блиске Враћевшнице остале као врхунски израз овог система.

У оквире традиционалног приступа јошаничких мајстора уклапа се и керамопластична обрада полукружних, под бочним архиволтама зидних поља испуњених зракасто постављеним опекама, што је мотив често означаван терминима „цикцак (zig-zag)“, односно „рибља кост“. Иако архиволте свој садашњи изглед највише дугују реконструкцији, сам мотив „рибље кости“ уочава се на многобројним црквама широм византијске културне сфере. Премда се овај на бочним архиволтама Јошанице може оценити као „једини полихромни елемент фасаде“, треба истаћи да нема основа за потпуно поуздан закључак да су површине архиволти првобитно биле доступне погледу, као што јесте био случај са идентично обрађеним површинама лунета на прозорима Грачанице, или на слепим нишама олтарске апсиде Богородице Олимпиотисе у Еласону, црквици св. Николе у Велесу или Андреашу. Наиме, у византијском градитељству није била реткост да се на овај начин изводе зидови цркве или полукалоте олтарских апсида, који би потом били покривени малтером. Обрада зидних површина постављањем опека у виду „рибље кости“ у основи је произилазила из потреба конструкције, јер је такав особени начин слагања опека обезбеђивао знатно виши квалитет зидне масе. У случају да су бочна поља архиволти Јошанице била малтерисана могла су, попут других делова фасада, првобитно бити и осликана.

 

СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА И НАДГРОБНИ СПОМЕНИЦИ

Црква манастира Јошанице окружена је већим бројем старих надгробних споменика. Будући да црква и простор порте нису до сада археолошки истражени, о могућој хронологији сахрањивања на овом месту може се закључивати само на основу типологије гробних белега заступљених на манастирском гробљу. Данас се insitu може видети укупно двадесет осам плоча које сасвим извесно припадају најстаријој, средњовековној етапи историје манастира Јошанице. Оне окружују цркву са свих страна, а у нешто већем броју концентрисане су на простору данашње порте западно од улаза у цркву. То су надгробници од сивог пешчара и сви припадају типу положених плоча. Међусобно се разликују по степену и начину клесарске обраде горње површине. Сви су правилно оријентисани по оси исток – запад, са узглављем на западу.

Најрепрезентативнији међу њима (234 х 86 х 13,5 cm), лоциран северозападно од улаза у цркву, припада типу правоугаоне, положене плоче са равном горњом површином и прецизно клесаним, закошеним ивицама. Типу положене плоче равне горње површине припада и још дванаест надгробника распрострањених на данас видљивом простору некрополе. Они су мањих димензија – ниједан не прелази дужину од 2 m – и далеко рудиментарније клесарске обраде. Код многих није више могуће установити да ли су ивице првобитно биле закошене или не. Као посебна подваријанта ове врсте надгробног споменика издваја се мањи број од укупно три сачуване положене плоче правоугаоног облика са заобљеном горњом, западно оријентисаном ивицом. Најрепрезентативнија међу њима (229 х 80 х 10 cm), додуше поломљена на два дела (оба insitu), са видљиво закошеним ивицама, налази се југозападно од улаза у цркву, у првом реду надгробника најближем данашњој згради конака. Још једна од плоча, у северозападном делу некрополе, могла би се убројати у ову подврсту, с тим што је код ње и источни и западни крај заобљен, прецизније речено клесана је тако да формира овал чији се источни и западни крај завршавају благо преломљеним луком. Не мали број положених плоча припада типу тзв. „рибљих леђа“. Њих карактеришу елипсасте контуре и овоидно тело са мање или више наглашено испупченом горњом површином. На некрополи манастира Јошанице сачувано је осам примерака ове врсте гробног белега чије се димензије крећу у распону од 1,8 m до 2,16 m дужине, 45 до 70 cm ширине и 10 до 15 cm висине. Јединствену појаву у оквиру групе положених надгробника представља једна сачувана аморфна плоча (196 х 78 х 14 cm) која се тек основном клесарском интервенцијом разликује од природне стене. И она је смештена у делу некрополе западно од улаза у цркву, под великим дрветом четинара у северозападном углу данас видљиве површине манастирског гробља. Сви положени надгробници од пешчара припадају анепиграфском типу и лишени су било каквог скулпторалног украса.

Једини средњовековни надгробник са јошаничке некрополе, у најширем значењу те хронолошке одреднице, са натписом и клесаним украсом јесте данас дислоцирани и оштећени фрагмент плочастог усадника од белог мермера (27 х 14 х 6,5 cm) који се чува у манастирском конаку. Он припада лако препознатљивој групи усадника који су израђивани у студеничким радионицама током позног средњег века. Реч је о стелама правоугаоног, понекад благо трапезастог облика, које се при дну сужавају. Завршене су равно или лучно клесаном ивицом. Иако код јошаничког примерка то због оштећења није могуће уочити, мермерне стеле ове врсте редовно имају благо закошене ивице које су, извесно, и на овом надгробнику биле тако обликоване. На основу сачуваног фрагмента могуће је ипак установити да је припадао типу студеничких стела са представама људског лика које одликује изражена схематизација и геометризација форми, при чему лобање добијају наглашено јајасти облик а обрве постају кружни оквири округлих очију. Спојене су са линијом носа испод којег леже дугачки, извијени бркови. Образи, јагодице и брада постају готово засебне површине, мање изражене пластичности, које нису слободно моделоване већ су стилизоване помоћу шаблона. На студеничким усадницима ове врсте људски лик клесан је плошно, наспрам штоковане позадине, а уоквирен редовно геометријском или стилизованом флоралном бордуром. Од таквог лика на јошаничком примерку студеничког мермерног усадника сачувала се само доња четвртина лица са једним типично обликованим брком, као и део бордуре у виду троделне траке чији је сваки сегмент оживљен зупчастим мотивом. Декоративни мотив бордуре, као и лице, налазе се у истој равни са горњом површином плоче а моделовани су техником пиковања или штоковања, одстрањивања тј. удубљивања површина наспрам којих се представе јављају. Са задње стране усадника сачуван је фрагмент натписа (zdh / rb / x) који, будући да студенички споменици ове врсте по правилу припадају анепиграфској групи надгробника, сведочи о секундарној употреби ове стеле.

На основу досад проучене грађе везане за надгробне споменике са територије српских земаља средњег века, нарочито оне најподробније испитане са подручја Старог Раса – може се закључити да су аморфне положене плоче тј. једноставни, тек рудиментарно притесани масивни камени блокови, попут описаног примерка са некрополе манастира Јошанице, могли обележавати гробове већ током 13. века па и у даљој прошлости, што није археолошки потврђено. Извесно је да се као доња граница њихове употребе може узети сам крај 13. и почетак 14. века. Упоредо са аморфним плочама у употреби су биле и обрађене положене плоче од пешчара. Најједноставнија варијанта ове врсте белега, плоча равне горње површине са окомито клесаним страницама, била је заступљена већ крајем 13. и почетком 14. века. По свему судећи, ова врста надгробника остала је у употреби и током 15. и 16. века. Упоредо са њом, клесале су се и на гробљима широм српских земаља средњег века постављале и друге варијанте основног типа положеног надгробног споменика од пешчара, од којих су оне са закошеним ивицама, као што смо навели, у великом броју заступљене и на некрополи манастира Јошанице на којој, заправо, представљају доминантни тип гробног белега. На основу аналогија са сличним надгробницима са некрополе уз цркву св. Петра и Павла у селу Попе на обронцима Голије, који се спуштају ка Људској реци, као и примерцима са локалитета Црквина код Тутина, Латинска црква на Постењу у непосредној близини Петрове цркве код Новог Пазара, а посебно оним са некрополе уз цркву у Дежеву – могло би се закључити да су надгробне плоче ове врсте и у Јошаници могле бити у употреби већ током 14. века а да су, готово сасвим сигурно, биле клесане и постављане до краја наредног века. Будући да се једна плоча равне горње површине закошених ивица са старог гробља из Доњих Штитара на Голији на основу натписа у којем се помиње име извесног презвитера Вучете прецизно датује у 1518. годину, није искључено да су и у Јошаници гробни белези ове врсте били у функцији и током 16. века.

У исто време када и описане варијанте положених плоча равне горње површине, клесани су и постављани на ширем подручју српских средњовековних земаља и примерци сасвим специфичне варијанте положене плоче од пешчара, испупчене, наглашено закривљене горње површине – тзв. „рибља леђа“, у коју спада и осам сачуваних споменика из Јошанице. Резултати истраживања у Дежеву и Тутину потврђују појаву ове врсте белега већ током 14. а сасвим извесно у 15. веку. За утврђивање хронологије настанка и трајања „рибљих леђа“ посебно су значајни подаци добијени истраживањем средњовековне некрополе око цркве у Дићу код Љига. Уз једноставне примерка без икаквог клесаног украса на овом локалитету се, и то у далеко већем броју, јављају и надгробници са рељефно наглашеним гребенима и представама крстова чије се најближе аналогије налазе међу „рибљим леђима“ са неких од најзначајнијих некропола у области Старог Раса, оне у селу Грубетиће у близини старог града Јелеча на Рогозни, као и некрополе цркве св. Димитрија у Јанчи. Белези овог типа са локалитета код Љига углавном покривају гробове уз саме зидове цркве, и то најпре оне са западне стране. Припадали су првим укопима на некрополи која се развила око цркве, могуће већ током прве половине 14. века. На поменутим старим гробљима у Расу са сачуваним првобитним распоредом споменика надгробници типа „рибља леђа“ редовно се налазе у централним зонама, најближим цркви или црквини око које су најчешће распоређени у концентричним круговима. Више различитих варијанти овог типа гробног обележја евидентирано је и на северном сектору некрополе око цркве св. Петра и Павла у селу Попе на Голији, што потврђује њихово датовање у 14–15. век. Ова врста надгробника од пешчара могла је остати у употреби и током наредних векова. Један примерак степенасто клесане испупчене горње површине откривен је приликом археолошких истраживања у Давидовици на Лиму и датован у 16. век. Он је типолошки најближи примерку „рибљих леђа“ са поменуте некрополе у Грубетићу који се, уз аморфне и обрађене положене плоче равне горње површине закошених ивица, налази у самом језгру овог старог гробља чије трајање започиње са 14. веком а завршава се пред Велику сеобу. Иако се израда ове специфичне варијанте положене плоче од пешчара најпре може везати за 14. век, изражена приврженост традицији и склоност локалних радионица понављању једном прихваћених решења указују на могућност да је овај тип гробног белега израђиван и касније.

Као што смо већ напоменули, једини сачувани усадник са јошаничке некрополе типолошки припада групи мермерних стела са стилизованим представама људског лика какве су израђиване у радионицама у околини Студенице и одатле отпремани широм средњовековних српских земаља. Високо стилизовано и схематизовано моделовање људског лика са мермерне стеле из Јошанице указује на последњу фазу израде студеничких надгробника која се везује за крај 16. и почетак 17. века. Најрепрезенатативнији споменици ове врсте свакако су они из манастира Студенице, или пак са некрополе Петрове цркве код Новог Пазара. Слични примерци срећу се и на сеоским гробљима, попут оног са локалитета Грчка црква у селу Слатина у Старом Расу, на пример.

Будући да у историјским изворима нема података о оснивању манастира и изградњи цркве, а имајући у виду чињницу да простор на којем се манастир простире није археолошки истражен, веома је тешко прецизније говорити о времену настанка и хронологији формирања јошаничке некрополе. На основу типологије надгробника, чије датовање се по аналогији са хронолошки прецизније одређеним примерцима може сместити у широке временске оквире од краја 13. и почетка 14. па све до 17. века – извесно је једино да се на овом простору сахрањивање обављало у веома великом временском распону. Уколико би се изградња цркве и живопис определили у почетак четврте деценије 15. века, могуће је, имајући у виду ту чињеницу, да је сама црква подигнута на месту на којем је већ од раније обављано сахрањивање, можда чак и на месту неке раније гробљанске цркве или црквине која није морала бити од трајног материјала. Судећи према данас видљивим надгробницима са манастирског гробља могуће је, дакле, да је манастир формиран на месту које је, на известан начин, и пре његовог оснивања већ било у култу. С друге стране, ако би се у обзир узеле поменуте народне легенде које оснивање манастира приписују кнезу Лазару, као и типологија надгробника, могла би се разматрати и теза да је гробље формирано у исто време кад и црква, односно у 14. веку. Ипак, будући да су типови положених надгробника који су заступљени на јошаничкој некрополи остали у употреби и током наредна два века, време њеног настанка не може се прецизније утврдити пре него што се обаве археолошка истраживања. Истраживања како цркве тако и некрополе могла би да пруже прецизније податке не само о хронологији сахрањивања, већ и о идентитету чланова властеоске породице насликане на ктиторском портрету, као и о посебно уваженом монаху насликаном уз породицу ктитора.