Уметност

ПРОГРАМ ЖИВОПИСА

Откриће средњовековног живописа у храму средином прошлог века било је догађај од суштинског значаја за истраживање ране историје манастира. Током конзерваторско-рестаураторских радова у цркви 1967–1971. чишћење, конзервацију и презентацију фресака обавио је Радоман Гашић, док је цртеже читавог програма извела Драгана Милисављевић. Средњовековни зографи међусобно су поделили задатак украшавања јошаничке цркве тако што су две посебне групе сликара паралелно радиле у наосу и у припрати. Програм зидних слика у наосу углавном укључује уобичајене теме које се смештају у простор олтара и куполе, уз циклусе Великих празника и Христових страдања распоређених на сводовима и у вишим зонама, као и низове попрсја и пуних фигура у нижим. У припрати је делимично сачуван занимљив циклус необичних сцена с анахоретском тематиком, од којих су неке сасвим јединствене. Познавању програма делимично су допринели и фреско-уломци јошаничког живописа који су у већем броју откривени 1992.

У калоти куполе над наосом бојени слој сасвим је уништен, али се ту морало налазити Христово попрсје у карактеристичној иконографији. По остацима фресака у нижем појасу калоте види се да је Христов лик био обавијен композицијом Небеске литургије. Иако су очуване само доње партије ове симболичне сцене на јужној половини калоте, може се закључити да су је првобитно чиниле две поворке небеских саслужитеља, са две часне трпезе – једном на источној и другом на западној страни куполе. У тамбуру, одвојен уобичајеном фреско-бордуром, насликан је низ од дванаест старозаветних пророка. На зиду између источног и јужног прозора насликане су три фигуре у првосвештеничким одеждама са Богородичиним символима у рукама, па се у њима могу лако препознати пророци Мојсије са стамном, Арон са жезлом и Самуил са рогом помазања. Такође се лако идентификују и ликови младих пророка између северног и источног прозора (Захарија Млади, Данило и Авакум). На заду тамбура између јужног и западног прозора налазе се по свој прилици фигуре пророка Јелисеја, Јоила и Илије, док су између западног и северног прозора такође преостала три велика пророка – Јеремија, Исаија и Језекиљ. Испод низа пророка, између две уобичајене тамноокер бордуре, исликан је орнаментални мотив непрекидне „увијене“ разнобојне траке која јаким колоризмом раздваја тамбур од широке површине прстена куполе, на којем је насликано петнаест попрсја светитеља уклопљених у разнобојну лозу акантуса. У лозним врежама приказани су ликови Христових предака по телу, редом по Матејевом јеванђељу. Реч је искључиво о старозаветним царевима (Давид, Соломон, Ровоам, Авија, Аса, Јосафат, Јоарам, Озија, Јоатан, Ахаз, Језекија, Манасија, Амон) којима су прикључени ликови прародитеља Адама и Еве. Зону пандантифа, издвојену од прстена куполе орнаменталном траком палмета, чине три целине: на источној страни смештена је представа Мандилиона, Христов нерукотворени лик на чувеном едеском убрусу, на површинама пандантифа су ликови четворице јеванђелиста, док су између пандантифа попрсја арханђела у медаљонима. Јеванђелисти су у Јошаници распоређени у складу са редоследом њихових списа у Четворојеванђељу. На источном пару боље су очуване представе св. Јована са учеником Прохором и св. Матеја. Лик св. Луке делимично је оштећен, док се од фигуре св. Марка данас виде само трагови. Представљени су окружени раскошним сликаним кулисама, док их инспиришу персонификације премудрости.

На северној и јужној страни поткуполног простора, на потрбушју прислоњених лукова, насликана су светитељска попрсја у медаљонима различитих боја. Данас је боље сачуван живопис само на потрбушју јужног лука поткуполног простора. Оперважен тамноцрвеном бордуром, лук је у врху подељен на две једнаке половине са по пет медаљона у којима су попрсја светих архијереја. Данас се може препознати само св. Лав, папа римски, архијереј тамне косе и краће обле браде. На потрбушју северног лука поткуполног простора преостали су фрагменти три медаљона, у којима су била представљена попрсја мученика.

Олтарски простор у Јошаници чини дубока једноделна апсида, са северне и јужне стране затворена нишама проскомидије и ђаконикона конструисаним између апсидалног зида и источних пиластара. У конхи олтарске апсиде насликана је монументална фигура Богородице раширених руку, са Христом на грудима. С обе стране клањају им се арханђели, на северу арханђео Михаило, а на јужној арханђео Гаврило, одевени у раскошан царски орнат. Богородицу и арханђеле од доње зоне полукружног апсидалног зида одваја орнаментална трака са крстастим мотивима између уобичајених бордура. Услед скромних димензија олтара, у Јошаници није сликано Причешће апостола, али тему евхаристијске жртве илуструје символична сцена Службе светих архијереја. У средишту под монофором налази се Христос Агнец који лежи на олтару покривен пурпурном тканином. Њему са севера и југа приступају свети оци носећи у рукама отворене кодексе са литургијским цитатима. У олтару је насликано осам фигура светих отаца, од којих њих седам учествује у символичној литургији, док је осми насликан фронтално. Сви су одевени као епископи, у стихаре са тракастим рекама, преко којих су бисерима и драгуљима украшени златоткани набедреници и епитрахиљи, са чијих рубова висе разнобојне ресе везане у кићанке. Сви носе црну обућу и беле омофоре са крстовима, и огрнути су полиставрионима. Архијереји најближи Агнецу веома су оштећени, али се у њима могу препознати св. Јован Златоусти и Василије Велики, аутори литургија. Фигуре другог и трећег архијереја на северној страни можда представљају св. Атанасија Великог и св. Григорија Назијанзина. Живопис у ђаконикону такође је само делимично очуван. На јужном зиду, изнад засведене дубоке нише, види се фигура непознатог светог ђакона а у горњем делу западног зида још један фрагмент фигуре. Иако је веома оштећена, добро се види да је одевена у зеленкасту мандију, да има веома дугу и шиљату седу браду и да у десној руци носи бели крст. У њој би се могао препознати св. Евтимије Велики, оснивач палестинског монаштва, један од највећих узора средњовековних монаха. Светитељ насликан на јужној страни југоисточног пиластра, на месту северних двери олтарске преграде, јесте монах дуге, седе, праменасте браде и упечатљиве физиономије. Одевен је у зелену мандију и кукул, а у десној руци носи крст. Црте лица у потпуности следе изглед добро познатих портрета св. Симеона Немање. У проскомидији је насликан и једини фронтални архијереј у олтару. По свом изгледу и типским особеностима то би могао бити св. Сава Српски, који у десној руци држи и Часни крст. У проскомидији се налазе фигуре још двојице светих ђакона, од којих онај на северном зиду представља св. Стефана Архиђакона. У дубокој засведеној ниши проскомидије налази се Снетије, овде у особеној варијанти, јер је Мртви Христос представљен са Богородицом која га грли. На млађем слоју живописа, који је вероватно изведен око 1858, у време преградње храма, насликани су Евхаристијски Христос у путиру, по осовини нише, као и поменик у облику диптиха.

Циклус Великих празника, којим се васпостављају најзначајнији догађаји из Христовог живота, започиње сценом Благовести. Оне су по обичају постављене на источне пиластре, пред олтаром. Фигура арханђела Гаврила добро је очувана, док је од Богородице преостао само фрагмент. На олтарском своду налазе се половично сачуване сцене Вазнесења Христовог у северном делу, и сцене Христовог Рођења у јужном, од које су преостали трагови епизоде са пастирима. Наредне сцене циклуса, Сретење и Крштење Христово, смештене су у највишој зони јужног зида поткуполног простора. Сасвим при дну јужне половине свода западног травеја налази се мањи фреско-фрагмент на којем се јасно сагледава детаљ пејзажа, по чему се може претпоставити да је на том делу могла бити постављена композиција Преображења Христовог. На супротној, северној страни свода западног травеја, преостало је знатно више живописа. По детаљима као што су центурионов штит и део хоризонталних фортификација са зупцима, поуздано је реч о фрагментима још једне сцене из цилуса, Распећу Христовом. За Богородичино успење може се основано претпоставити да се по давно устаљеном обичају налазило на западном зиду наоса, као и да је сцена Силаска Св. духа на апостоле вероватно заузимала широку површину источног олтарског зида. Занимљив фрагмент под гредом дрвене затеге на јужном зиду олтара, са деловима стеновитих литица, по свој прилици може бити идентификован као остатак сцене Васкрсења Лазаревог. С обзиром на расположиви простор у највишим зонама наоса, може се закључити да је сцена Уласка Христовог у Јерусалим вероватно била насликана или у највишој зони западног зида, или на западној половини највише зоне северног зида поткуполног простора. Сходно томе, сцена Христовог васкрсења, Силазак у ад, морала је бити смештена у источну половину највише зоне северног зида.

Одвојене орнаменталном траком са разнобојним палметама, испод циклуса Великих празника нижу се сцене циклуса посвећеног Страдањима Христовим. Често помињање Христових мука на литургији доказ је великог значаја који хришћанска Црква придаје његовим страдањима и крсној смрти као предуслову спасења. Прва сцена циклуса јесте Молитва у Гетсиманском врту, на источној половини средње зоне јужног зида поткуполног простора, уз коју се налази и Издајство Јудино, на западном делу зида. У продужетку, на источној и северној површини југозападног пиластра добро је очувана сцена Христос пред судијама Аном и Кајафом, док се на наспрамном северозападном пиластру налази више фрагмената у којима би се могла препознати композиција Пилат пере руке. У много бољем стању је сцена Ругања Христу, која се простире на површинама источног дела северозападног пиластра и већим делом на западној половини средње зоне северног зида поткуполног простора. До Ругања насликано је и Пењање Христово на крст, док је последња сцена циклуса, Оплакивање Христово, смештена на северни зид олтара.

Под зоном Христових страдања, одвојени бордурама, насликани су низови светитељских попрсја, простирући се свом дужином наоса преко јужног, западног и северног зида. Услед оштећења преостало је само двадесет два попрсја, али су и они веома фрагментарни. То је тек половина од могућег првобитног броја, узму ли се у обзир, уз попрсја у хоризонталном низу, и она којих је на луковима ниша у западном травеју морало бити више, нашта указују скромни остаци живописа у том делу наоса. У најнижој зони јошаничког наоса, као и у другим деловима храма, живопис је у великој мери уништен. Ипак, очувани обим фресака показује да су зидове наоса покривале углавном стојеће фигуре светитеља, међу којима је било највише мученика, тј. светих ратника. Пред олтарском преградом на северном зиду налази се Богородица Заступница у молитви, сада с оштећеним свитком свог дијалога са Христом. Веома мали остаци фронталне фигуре Исуса Христа налазе се на јужном зиду уз олтар. Она је повучена нешто више према западу, по свој прилици због ширине конструкције првобитне олтарске преграде која је гредама била ослоњена на тај део зида. Крај Христове фигуре, између сокла и првобитног прозорског отвора, могу се уочити бледи трагови и једног светитељског попрсја. У западном делу јужног зида стоје две сучељене фигуре у молитви под небеским сегментом са Божјом руком, карактеристични ликови св. Теодора Тирона и Теодора Стратилата. У фигури на крајњем западном делу северног зида са металном кацигом на глави поуздано се препознаје св. Меркурије. Две оштећене фигуре светих ратника на средини истог зида вероватно представљају св. Ђорђа, десно од св. Меркурија, и св. Димитрија, иза Богородице. Положај св. Димитрија, који је насликан ближе олтару, казује да је у питању првобитни патрон јошаничког храма. На јужној страни северозападног пиластра налази се допојасно очувана фигура вероватно св. Никите, док су на суседним странама пиластра само фрагменти двојице светитеља у оклопу. На наспрамном, југозападном пиластру у целости је сачувана фигура св. Прокопија. На источној страни овог стуба може се препознати млади св. Нестор. У северном делу западног травеја наоса релативно добро су очуване још две фигуре светих ратника, у којима је могуће видети св. Александра и св. Артемија. Пошто се у фондовима јагодинског Завичајног музеја чувају фрагменти још најмање три фигуре који су поуздано припадале овом делу живописа, у наосу Јошанице првобитно је било насликано чак осамнаест фигура светих ратника.

Сликарство куполе над припратом очувано је готово у целини. У темену калоте налази се попрсје Богородице Оранте са малим Христом на грудима. С обе стране Богородичиног лика може се прочитати натпис Оваплоћење, сачуван само у негативу, што је веома редак Богородичин епитет у средњовековном зидном сликарству. Кружну површину тамбура покривају два појаса светитељских фигура. У првом, који непосредно окружује Богородицу са Христом, насликано је дванаест фигура. Иако ни поред једне од њих није сачуван натпис, реч је о фигурама пророка у теми Пророци су те наговестили. Оне у једној руци носе развијене свитке с исписаним текстом, а у другој разноврсне Богородичине символе. У њима се препознају фигуре пророка Мојсија са стамном мане, Језекиља са вратима, Гедеона са руном, Данила са гором, Исаије са свећњаком, Давида са кивотом, Јакова са лествицама, Јеремије са представом пута и Арона са жезлом. Овим су ликовима придружена још три у којима је могуће препознати првосвештеника Мелхиседека са трпезом, Исуса Навина са трубом, као и старозаветног Веселеила са свијеним свитком. Доњу зону тамбура заузима још један појас, састављен од чак осамнаест фигура, међу којима је највише апостола. Мада је крај фигура преостало свега пет делимично читљивих натписа, с потпуном поузданошћу могуће је препознати већину ликова јер су сви типолошки јасно одређени. Низ започиње афронтираним фигурама апостола Петра и Павла на источној страни тамбура. Они су фланкирани четворицом јеванђелиста, где су Марко и Лука иза Павла, а Јован Богослов и Матеја иза Петра. У низу су пратећим натписним легендама означени апостоли Варнава, Јаков Брат Божији и Симон, као и првосвештеник Захарија и св. Стефан Првомученик. Поуздано се на основу типологије могу препознати апостоли Вартоломеј и Андреја Првозвани, а могуће је предложити идентификацију и за фигуре апостола Јакова Алфејевог, Филипа, Јуде Јаковљевог и Томе.

На пандантифима у припрати насликане су фигуре византијских химнографа светих мелода. Приказани су као јеванђелисти: седе пред богатом архитектуром и на развијеним свицима исписују текстове химни у прославу Богородице, док их инспиришу персонификације премудрости. Очувана су сада само три лика у којима се могу препознати св. Јосиф Песник, св. Теофан и св. Јован Дамаскин. На узаним бочним просторима између пандантифа са северне и јужне стране била су насликана и два арханђела у медаљонима, али је сада очуван само онај на југу.

На широким потрбушјима прислоњених лукова на северном и јужном зиду припрате првобитно су биле насликане стојеће фигуре светитеља малог формата. Сада је преостало само још шест фигура на јужном луку, четири на западној и две на његовој источној половини. Упркос ситним оштећењима, може се запазити да они у рукама држе предмете сличне скалпелу и кутији са лековима, у средњовековној уметности пратећих атрибута светих лекара. Зато у овим фигурама могу бити препознати св. врачи Кузман и Дамјан, као и други бесребреници, св. Кир и Јован и св. великомученик Пантелејмон. С обзиром на познату улогу светих лекара у програмима цркава у средњем веку, постављање њихових фигура над ктиторском гробницом и портретима ктиторске породице, потпуно је очекивано и у складу са традицијом.

Тешко оштећено сликарство на вишим деловима зидова припрате може се сагледати само делимично. Живопис је првобитно покривао зидове у пет зона: два горња појаса чиниле су наративне сцене, а три доња фриз попрсја, стојеће фигуре и сокл. Остаци сцена у вишим зонама јошаничке припрате редак су пример пустиножитељске тематике у монументалној уметности средњег века. У највишој зони јужног зида половично је очувана сцена у којој је представљен рани пустињак св. Павле Тивејски, вероватно у разговору са св. Антонијем Великим. На широкој површини највише зоне западног зида добро је сачувана композиција необичне иконографије, састављена из три сегмента. У њеном средишњем делу представљен је утврђени град широко отворених капија на којима стоје фронталне, богато одевене фигуре. Са леве стране три анђела пред обронцима пустиње приводе једног анахорету, указујући му на град. На десној страни иста три анђела седе пред екседром, док им је пред ногама група клечећих фигура у пламену и са гестовима очајања. Сцена је надахнута аскетском литературом и есхатолошким деловима литургије у којима се на много начина тумаче путеви праведника и грешника, а у контексту најаве доласка Царства Божијег оличеног у небеском граду. У средњој зони западног зида припрате преостала су три већа фреско-фрагмента још једне сложене и тешко разумљиве композиције састављене од антипода, представе града на јужној и пустиње на северној страни. С обзиром на то да је у првој представљен монах са лаутом окренут према двојици источњака од којих један такође држи лауту, могуће је да представља св. Јефрема Сирина пред јеретицима Вардесаном и његовим сином Хармонијем у Едеси. Друга би се могла идентификовати као Успење св. Антонија Великог.

У средњој зони јужног зида припрате постоји још само један мањи фреско-фрагмент, сасвим на крајњој западној страни, где се на преосталој површини види једна оштећена монашка фигура на клупи. Оштећена композиција покривала је целу ширину јужног зида, и била је изведена по начелу симетрије као и све друге композиције на зидовима припрате. У вишим зонама зидова припрате у Јошаници занимљив је још један преостали фрагмент. Сачуван је на крајњем западном делу северног зида: готово целу висину фрагмента покрива платно сликане кулисе, а на њему су под венцем исликана три флорална мотива у гризају. Пред овим мизансценом види се фигура жене у профилу са огртачем боје пурпура. Идентичан детаљ уочен је и на јединственој сцени Св. Димитрије дели милостињу, сачуваној у параклису св. Димитрија у манастиру Дечани. У највишој зони северног зида припрате може се запазити још један мањи фреско-фрагмент. Пошто се на њему виде детаљи пејзажа, може се помишљати да се и овде налазила нека од сцена из циклуса монашког живота.

У зони попрсја у припрати има тек неколико фрагментарно очуваних, као што су тешко пострадале и стојеће фигуре у најнижем појасу. Уз портал са севера налази се веома оштећена фигура неког светитеља монаха. До њега су на северном зиду фрагментарно очувани портрети владарске породице, два женска лика која на главама имају плитке металне круне западњачког облика, под којима носе беле мараме, а преко чела још један примерак накита, вероватно почелице. По скромним остацима фигура може се закључити да су имале светле хаљине и да су стајале на пурпурним владарским јастуцима. До њих је сачуван само мали фрагмент фигуре одевене у пурпурни сакос украшен венцима бисера, са златотканим манијакисом и лоросом. По остацима коврџаве косе закључује се да је реч о представи мушкарца. Анализа преосталих делова фигура на зиду и фреско-уломака, археолошке грађе пронађене у темељима цркве, као и мале оставе новца деспота Ђурђа откривене у близини цркве, указује на могућност да се у портретима препознају чланови владарске породице Бранковић – деспот Ђурађ, деспотица Ирина и њихова старија ћерка Мара.

На јужном зиду и јужном делу западног зида припрате налазе се делимично очувани портрети петочлане ктиторске породице насликане са св. Димитријем који грли непознатог властелина. Источно од ктиторске композиције налази се портрет непознатог монаха пустињака, насликаног уз једног фронталног архијереја, у коме се може препознати св. Јован Милостиви.

 

ТЕМАТСКЕ ОСОБЕНОСТИ ЖИВОПИСА

Осим устаљених тема у олтару и куполи наоса, иконографски и програмски живопис Јошанице богат је и необичним решењима. У куполи наоса истиче се ретко сликана тема Христових праотаца у прстену куполе, чија су попрсја уплетена у медаљоне од разлистале, разнобојне лозе. Премда већина ликова представља старозаветне цареве, редом по Матејевом јеванђељу, само су цареви и пророци Давид и Соломон представљени у владарском руху, окренути један другом и истакнути постављањем на источној страни, испод Мандилиона и фигура Авакума и Мојсија у куполи. Може се уочити да су прародитељи Адам и Ева уметнути у лозу под пандантифом на којем је насликана фигура св. Луке, свакако зато што се управо у тексту јеванђеља по Луки наводи Христов родослов почев од Адама. Овакви детаљи указују на то да је иконографија пажљиво промишљана и откривају ученог састављача програма који је тежио остварењу нових и необичних решења, а која нису одступала од канона. У иконографске реткости у програму куполе може се убројати и сликање издвојене представе Мандилиона, без Керамиона као уобичајеног пандана. Свети убрус је на тај начин спојен са попрсјима тројице арханђела у медаљонима различите боје.

Када је програм олтара у питању, веома су занимљиве појава светитеља пустињака у ниши ђаконикона (можда св. Евтимија Великог), као и фронталне фигуре једног архијереја у ниши проскомидије, који је представљен са великим крстоликим жезлом – украшеним крупним бисерима – у десној руци. Пошто ниша ђаконикона подсећа на пустињачку келију, односно пећину, основу за постављање Евтимијевог лика на овом месту могло је дати његово житије, у којем се истиче да је живео у пећини која је служила и као храм монашке заједнице, а у овом смислу није без значаја ни чињеница да се спомен св. Антонија и Евтимија славио управо у пећини велике лавре св. Саве Освећеног код Јерусалима. Фигуре отшелника у олтару храма носиле су сложену симболику – због свог особеног подвига сматрани су прејемницима апостола и мученика, те подобнима Исусовим страдањима, чиме је истицан евхаристијски контекст олтара. Ову идеју о аскетама као настављачима апостолског и мученичког сведочења о Христу најјасније је исказао Кирил Скитопољски управо у Житију св. Евтимија. Исто важи и за фронталног архијереја са крстоликим жезлом који највероватније представља св. Саву Српског. Сликајући га у ниши жртвеника која симболизује пећину, а наспрам св. Евтимија, сликари су указали на његов двоструки идентитет – пустиножитеља и црквеног поглавара. Уз Саву је по свој прилици насликан и св. Симеон Немања, на североисточном пиластру између олтарског и поткуполног простора, чиме су њихови ликови визуелно спојени. У основи овог решења треба видети древну идеју о св. Симеону Немањи и Сави као свештеној двојици, заштитницима српске државе и народа. У олтарском простору Јошанице, у дубокој ниши проскомидије, сачуван је и веома редак иконографски вид Снетија, сада полупокривен слојем живописа из средине 19. века, где Богородица грли тело мртвог Христа. У програмске реткости спада свакако и то што све фигуре у сцени Службе архијереја носе отворене кодексе, а не развијене свитке. Од осталих необичности у програму наоса треба указати и на иконографију сцене Јудиног издајства, јер се догађај одвија у граду, мада се, према текстуалном предлошку, у уметности она представља у пејзажу.

Изразита особеност програма јошаничког наоса свакако је необично велика бројност светих ратника у првој зони. Чињеница да је укупан број насликаних фигура великомученика у наосу Јошанице износио чак осамнаест, што је више од броја ових светитеља у храмовима као што су Раваница и Ресава, на директан начин говори о сложеном историјском тренутку у којем је настајао манастирски храм у Јошаници. Нарочито истицање светих ратника у наосу у складу је и са вероватним војничким звањем ктитора, што би одговарало предању које је давно забележио Ј. Веселић, а по којем је ктитор Јошанице имао титулу војводе. Међу фигурама великомученика издвајају се на јужном зиду наоса афронтирани ликови двојице светих Теодора у молитви, као заиста ретко иконографско решење. Такође је занимљиво истаћи чињеницу да су све фигуре светих ратника у поткуполном простору приказане у војничком оклопу, док оне у западном травеју на себи имају дворске костиме. Вредан запажања јесте и оклоп св. Прокопија, насликаног на северној страни југозападног пиластра. Поред тога што на његовим грудима постоји добро сачувана монохромна фалера с апотропејским ликом, цео оклоп припада типу опреме ми-парти, типичном за позни средњи век и пореклом са Запада.

У сасвим сличне двобојне костиме одевени су и ктитори, чланови једне властеоске породице, чији су портрети представљени на јужном зиду и јужном делу западног зида припрате. Породицу чине ктиторски пар, двоје деце различитог узраста и једна млада жена. Одевени су у пурпурне и зелене костиме, и опасани златним појасевима. Уз главног ктитора насликан је и један млади великомученик у ратничкој одећи, без сумње патрон храма, у коме се по типолошким особинама лако препознаје св. Димитрије. Фронтална фигура монаха без ореола, али са крстом у руци, која по свој прилици представља вођу јошаничке монашке заједнице, једно је од најуспелијих ликовних дела јошаничких зографа. Поред њега насликан је вероватно св. Јован Милостиви, што иконографију припрате чини још занимљивијом.

Пустињачки програм овог дела храма састављен је од композиција које на специфичан начин тумаче подвижништво јошаничких монаха анахорета, од сцена познатих из старије уметности, као што је Св. Павле Тивејски у пећини, до оних које у овом тренутку немају познатих аналогија. Таква је широко замишљена композиција у средњој зони западног зида припрате, сада у фрагментима, са приказом аскета у граду и пустињи, као и композиција у највишој зони западног зида, у којој је представљен аскета као праведник кога на једној страни анђели доводе пред небески град, док на другој осуђују грешнике на казну вечног пламена.

Од посебног је значаја живопис у куполи припрате јер је у целини очуван. То је посебно важно имајући у виду да је то једини у потпуности сачуван програм зидних слика у читавој групи сакралних здања тзв. „моравске школе“. При томе, у калоти је огњена представа визије Богородице са Христом Емануилом, у мандорли од дуге, означена веома ретким епитетом Оваплоћење. То је једини за сада познати пример у средњовековној уметности, ако се искључи неколико знатно млађих у поствизантијским споменицима Балкана. Осим тога, у групи пророка обједињених темом Пророци су те наговестили, уочене су још неке јединствене појединости, као што је нпр. специфичан гест пророка Мојсија који уздиже свитак пред ликовима Богородице и Христа, што је алузија на синајску теофанију која је спојена са прослављањем Богородице и Христовог оваплоћења. Осим тога, редакција текстова исписаних на свицима такође је оригинална, као што је јединствена и појава појединих символа Богородице – трубе богогласне или свитка словесног. У нижем појасу тамбура, фигурама апостола и јеванђелиста придружени су првосвештеник Захарија, св. Јаков Брат Божији и св. Стефан Првомученик, па овај сионски избор личности представља визију прве, најстарије цркве коју је Христос основао на земљи.

 

О ЗОГРАФИМА

Фреске сачуване у Јошаници откривају већи број сликарских руку. Упркос знатним оштећењима, може се стећи утисак да су зидне слике у храму радили веома искусни живописци. Овај закључак почива најпре на техничко-технолошким својствима фреско-малтера више од 400 уломака пронађених 1992. године, који се данас чувају у фондовима Завичајног музеја у Јагодини. Састав малтерне подлоге високог је квалитета, док њена дебљина варира у зависности од неравнина на зидовима које су чинили тесаници сиге. Малтер је калцификован и веома добро приања уз зидну масу, па висок степен оштећења фресака заправо потиче од многобројних физичких девастација старог живописа и његовог накнадног премазивања кречом и малтером. Нанос квалитетних земљаних пигмената чврсто је везан за малтерну основу, а исто се може рећи и за вишеслојне бојене премазе који су компактни и свежи.

О доброј опремљености и организацији рада сликарске радионице која је радила у Јошаници сведоче и малобројни натписи, које су током снимања јошаничких фресака лета 1991. калкирали Татјана Стародубцев и писац ових редова. Сачувани су у већем обиму само у олтарској апсиди и куполи припрате, и нешто мање у куполи наоса. Њихове правописне и стилске карактеристике говоре о томе да је било више писара. Натписи у наосу исписивани су уједначено, без много лигатура и скраћеница. Насупрот томе, веома добро сачувани натписи у тамбуру и на пандантифима куполе над припратом показују да је њихов аутор неговао калиграфски начин писања, са словима различите висине и са честим лигатурама занимљивог облика. Чињеница да се натписи у наосу разликују од оних у припрати и у погледу редакције, јер следе јусов правопис, говори о томе да је зографска тајфа поседовала више различитих текстуалних предложака којима се служила у раду. Питање порекла предложака поставља у жижу интересовања и порекло сликара, јер је добро познато да су исписивачи натписа могли бити велики мајстори фреско-сликарства. Ако се за јошаничке зографе не могу наћи сродна дела у најбољим остварењима периода, стиче се утисак да су и они, попут многих других, могли стићи у област Белице и Поморавља из неких далеких крајева, са југа или југоистока Балкана. Појава јусовог правописа у натписима на фрескама у јошаничкој припрати одавно је међу истраживачима тумачена као индиректан показатељ порекла сликара, које је везивано за области данашње Македоније и Бугарске. Чињеница да у Јошаници постоје разнородна сликарска дела у наосу и припрати поклапа се са сазнањем да су зографи користили различите текстове као предлошке, па се може претпоставити да двојица водећих сликара – онај из наоса и онај из припрате – нису имала исто порекло и да су се у неком тренутку уортачила, можда управо у држави деспота Ђурђа.

У наосу је могуће уочити рукопис бар тројице различитих сликара, који су са успехом ускладили своја цртачка и хроматска схватања. Предводио их је уметник који је уз помоћ друге двојице извео највећи део живописа у наосу. С обзиром на веома уједначен начин изведбе посебно лица, али и шака, његов рад може се пратити од врха куполе до најниже зоне. По снажном волумену, чистоти боја, прецизном цртежу и класичним обрасцима које је волео да користи, могло би се рећи да је имао најбоље образовање и да у много чему следи традиције класицизма прве половине 14. века. Лица његових фигура носе снажну експресивност која извире из помно вајаних облина остварених помоћу дебелих сенки на образима и под очима. Карактеристичан израз намрштених, уозбиљених мушкараца, спуштених и често спојених обрва, уочава се како на пророцима у куполи, тако и на већини осталих ликова, у сценама на бочним зидовима, у олтару или у зони стојећих фигура. Основни цртеж је, како се чини, свугде изводио главни мајстор, јер се на више фигура добро виде линије урезане у малтер, које одају веома вештог цртача. У припрати Јошанице такође се може уочити рад више сликара окупљених око једног водећег мајстора. Специфичан, монохромни вид попрсја у калоти, разлика у формату фигура у горњем и доњем појасу тамбура, те минијатурне димензије ликова у сценама на зидовима, наводе на закључак да је у осликавању припрате учествовала већа група сликара. Ипак, специфични „потпис“ водећег уметника, уочљив у начину на који изводи цртеж очију које су увек крупне и изражајне а поглед често зажарен, присутан је у готово свим деловима припрате. То значи да је он, попут главног сликара у наосу, имао помоћнике, али да је све важније композиционе, цртачке и хроматске параметре одређивао сам, док су други зографи само извршавали задатке које им је давао.